ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 1

Васко Попа

Уз сагласност носиоца ауторских права Васка Попе - Агенције "Ђорђевић"

Одјекивање

Празна соба стане да режи

Увучем се у своју кожу

Таваница стане да скичи

Хитнем јој једну кост

Углови стану да кевћу

И њима хитнем по једну кост

Под стане да завија

Хитнем и њему једну кост

Један зид стане да лаје

И њему хитнем једну кост

И други и трећи и четврти зид

Стане да лаје

Хитнем свако по једну кост

Празна соба стане да урла

И сам празан

Без иједне кости

У стоструки се одјек

Урлика претварам

И одјекујем одјекујем

Одјекујем

Иван В. Лалић

Ave maris stella

Здраво звездо мора,

Здраво мала ватро,

Уљанице божја

У све нижој ноћи,

Што светлиш на небу

А зариш у души

Ко жижак близанац

На дну огледала;

Онај ко у руци

Одсутно те носи

Са несрећом нашом

Склопио је завет,

Па заборавио

И завет и себе –

Ал светиљку ипак

Не гаси у ходу.

Уљанице божја

У све нижој ноћи,

Безразложна милост

Гориво је твоје;

Зато кажем здраво

Звездо мора, надо,

И при твоме светлу

Сабирам рачуне –

Године све краће,

Даљине све ближе,

А све скупље речи:

Звездо, моли за нас.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 2

Слободан Ракитић

Ибар

Шта памте обале, река,

и над брегом разорен дом?

Можда нас у крају другом

још светлија вода чека.

Као дном празнога века

каткад захучи клисуром.

Све самље , у сужањству свом,

зашуме бор, храст и смрека.

Цвили гуја под каменом

и јастреб очним пламеном

над пољем нови плен вреба.

Изнад већ мртвих топола

сад тече из нашег бола

ивицом празнога неба.

Милосав Тешић

Уз сагласност аутора

Дунав

Две ли дојке, два облутка –

а зрак шљукаст изнад шљунка

В валовљем, вал валцера

Свлачи велур атмосфера

(У заграде згоним штуке –

а облаке под репухе)

Дунав – брегом два вокала

раскриљују шумног ждрала

Са дентала – влажно, вално,

капне љубав лабијално

Поветарјем назал пламка:

утопнику то је сламка.

Месечином са маргине

облиј вједи, бели крине.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 3

Андреј Јелић Мариоков

Дитирамб

Нас три брата бритке сени

Нас три века у опсени.

Носили смо светом чела

У која се светлост плела.

Носили смо срца тешка

Под копреном вештог смешка,

Нас три брата чуду склона,

Проказана од искона.

Ковали смо луде двери

Од којих се тама цери,

Нас три брата – три тескобе,

Три милоште усред злобе.

У игри смо тајну крили,

У игри смо свет творили.

Измишљали доба чисто,

Никад стварно, никад исто.

Нас три брата, нас три гроба,

Нас три госта у недоба!

Растко Петровић

Ивицом Поовог гаврана

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да ћу умрети за који дан

И походићу Божји стан

Да ли ко зна ?

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да ћу умрети за који дан

И походићу Божји стан

Загракну гавран вран !

Човече, који умиреш

Да ли ко зна.

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да тужба у мом срцу спи,

И краљеви и краљице-

Помрећемо заувек једном сви-

Човече, који умиреш

Да ли ко зна ?


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 4

Момчило Настасијевић

Сутон

Крила ли то?

Ненадно махну над таму,

Ил’ црвено јато потону за брег?

Бреза ли то

Ил’ бледи пламен дана

Беласа твоје тело у сутон ?

Болно је заплазило низ ове стране –

Песма се не допевала

Ил’ недољубљено заболује низ твој лик,

Ил’ мути сутон душу.

Бреза ли то,

Ил’ бледи прамен дана

Беласа твоје тело у сутон?

Милош Црњански

Љубав

Већ први пут кад си збацила одело

Смешан ми беше твој охол.

Већ први пут ми љубав беше само бол.

Већ први пут место да слушах

У зори како си топиш као снег,

Ја јурнух у шуме где упада брег,

И гране што покрај јецаху

Као моја душа.

У њих сам крио образе моје

Топле од твојих груди.

Нежније но руке твоје

Биљке сам позно по стиску.

Страсније него на твоје груди

Пао сам на њих,

У блудном, безумном вриску.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 5

Десанка Максимовић

О праштању

Ја нисам бог.

Само је он моћан толико

да прашта,

само о њему не говори нико

да је слаб кад помилује

и да је кривцу саучесник,

да је бабун кад штити бабуна,

само кад он подиже свргнуте

и мртве васкрсава,

клеветници ћуте,

не кажу да је занесењак или песник.

Нисам ни властелин ни себар

који се свети,

који враћа жаоку за жаоку,

срам за срам

нож на срцу за нож на оку,

ја се по срцу не управљам,

ја сам цар заробљен законима

које прописујем сам.

Нисам ни судија,

њима је у руке закон дат

да суде;

ни џелат који веша, жеже, сече,

каменује кога.

Ја сам цар

и немам рашта

силазити као крвник међу људе, –

и мада владам по милости бога,

нисам бог да праштам.

Стеван Раичковић

Записи о црном Владимиру

О, зар да слушам како се из тог гласа

Последње жито према мени таласа?

И чујем са тих усана што се грче

Како последњи јагањци према мени трче?

Зар ће тај црни лик већ налик сени

Да лежи тек ко пејзаж према мени?

Зар ћу и од сад те поноћне крике

Да памтим и да претварам у слике?

Зар да му измишљаш песме

И певам оде,

Место да му отворим прозор

И додам воде?


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 6

Матија Бећковић

Цетиње

Ја имам једну представу детињу

Да сам живео некад на Цетињу.

Памтим свако лице што сам тамо срео

И гроб коме сам се у ведри дан пео.

И свако јутро чим бих прогледао

Прво бих к томе гробу погедао.

Али као да више нема ни Цетиња

Нити има мене, ни мојих светиња.

Па више немам куда ни кренути,

Нити имам к чему главу окренути.

Као да су среће и несреће моје

Везане за места која не постоје.

И као да се сав мој живот збио

У граду у којем никад нисам био.

Милутин Бојић

Младост

Ја знам шта хоћу и не знам шта хоћу

Стотину бих ствари у један мах хтео,

Хтео бих свет, тражио самоћу

И кад бих могао на небо се пео.

Играо, пева без реда и везе

Мелодије луде, очајне и дрске,

Како пламти небо, како плачу брезе,

Како свира ветар и вапију трске.

Затим тражи песме, дотле нечувене

Да тај бол без бола из груди му гоне.

Тада праскам, бесним, крв струји кроз мене

И стотину струна у свести ми звоне.

То сазрела младост неког циља тражи,

Хтела би из срца, из душе, из груди,

Чак и бол би хтела, да је бол раздражи

Да се троши, крши, бесни и луди.

Као какав дивљак азијских племена

Што бесни од бола, а несрећан није,

Шибајући тела обнажених жена,

У даире лупа, удара и пије.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 7

Миодраг Павловић

Треба поново пронаћи наду

Треба поново пронаћи наду

И лист са кореном на хумци краја,

Треба затворити капије на граду

И бранити се против новог змаја.

Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,

Ни јутра без кремена који се лактом туче,

Ни жетве нема док се не оплачу снопља,

Ни ваздуха док се мехом не повуче.

Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут

И позив земље и правац даха,

На раскрсници плод треба узабрати жут,

Колену хитром оставити маха

И чезнути за крилима, кренути на пут.

Бранко Миљковић

Уз сагласност Горана Миљковића - носиоца ауторских права Бранка Миљковића

Црни јамб сна

У уху звезда за сна тамни звук:

Зри звучни цвете тужним пределима

У топлој кори мозга где ме има

Тај сан мој извијен у звездани лук.

Тај сан је смели силазак под тле

Где слепе птице певају у тами.

У свакој има једна шума.Гле

Што више говоримо све смо више сами.

О ветар са црном кичмом тамни рој

И пакао разноси светом, мења ток

Онесвешћеној реци.Онда мој

Залута међу звезде крвоток.

У уху и звезда за сна тамни звук:

Зри звучни цвете тужним пределима

У толој кори мозга где ме има

Тај сан мој незавијен у звездани лук...

II

У сну то стојим испод запаљеног дрвећа

Пред чудним знацима и више нема руке

У простор прогнан и у време. Већа

Све бива сенка моја далеко од хуке

Где ћутећи док остали су мртви уснух.

Јој, ваздух вене, умиру сви облици!

О, милости за оно што сам био у сну,

То паклена ми љубав у недоумици.

Ноћ слепих жиљкова ме прикова за тло.

Под земљом мрачни предели се мешају.

Померају се мора, ужаси се премештају

Са једног места на друго место зло.

О страшни преображај мој у срцу сна

Где васиона почиње ми птицама

Са два ока варница да ли ће да зна

Да пут ми нађе летом или клицама.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА - 8

Владислав Петковић Дис

Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векови стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,

Сва усахла, без вала и пене,

Мртав ветар дувао је с гора,

Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа

Мртвих душа, и сан мртве руже,

Ноћас била сва мртва пролећа:

И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,

Мртва љубав из свију времена,

Заљубљени, смрћу загрљени,

Под пољупцем мртвих успомена.

И свешто је постојало икад,

Своју сенку све што имађаше,

Све што више јавити се никад,

Никад неће- к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,

Мртво време с историјама дана,

Ту су били погинули зраци:

Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада

Поглед који нема људско око:

Без облика, без среће, без јада,

Поглед мртвав и празан дубоко.

И тај поглед, ко кам да је неки,

Падао је на мене и снове,

На будућност, на простор далеки.

На идеје и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векове стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.