СТИХОВИ ПЕСАМА ЗА ВЕЛИКОСЛОВЕНСКУ ТУРНЕЈУ

На албуму су заступљене обраде песама следећих песника:


Image description

Адам Мицкијевич (1798-1855) велики пољски песник, интелектуалац и национални радник. Спада у најзначајније фигуре европског романтизма, а својим нацоналним херојем га, осим Пољске, сматрају и Литванци и Белоруси. Живео је у време када су интелектуалци хтели све, и бавили се свим областима уметничког и духовног рада. Један од најзаслужнијих за презентацију словенског фолклора и народне књижевности у Европи. Пријатељевао са Гетеом и Шопеном, а као професор славистике у Француској радо изучавао и познавао и српску народну књижевност. Песма „Над водом великом и чистом“ је нека врста поетског манифеста романтичарског погледа на свет – хридине, таласи, муње, громови, космолошки симболи новог духа европског човека, спремног да се суочи са стихијама како би победио и начинио бољи свет.

Адам Мицкијевич - пољски књижевник и песник

Над водом великом и чистом

Над водом великом и чистом Стајаху редови хридина. И дубок прозир воде истом Одрази црна лица њина

Над водом великом и чистом Црно облачје сад пролази. И дубок прозир воде истом Променљив облик њих одрази.

Над водом великом и чистом Сад рикне гром, и уздуж сине. И дубок прозир воде истом Одрази светлост, а глас гине.

И вода чиста као икад Стоји прозрачна и велика, Уоколо ту воду видим, Ту сам све верно да одразим.

А поносита чела хриди Ил с њима муње обилазим. Хриди нека стоје и нека се грозе Облаци кише нек превозе. Грмети и гинути је муњама овим, Мени - да пловим, пловим, пловим.



Image description

Франтишек Хрубин (1910-1971) плодни и свестрани аутор, песник, драмски писац, филмски сценариста, преводилац. Иако левичар, често је ступао у сукоб са комунистичким властима, и долазио под удар цензуре, понајвише зато што је штитио осуђене колеге писце. Час награђиван, час забрањиван, он је оставио за шездесетак година живота обимно књижевно дело. Филмови снимани по његовим сценаријима се и дан данас приказују на фестивалима ауторског и уметничког филма, рецимо код нас на Кустендорфу, а позоришни комади играју. Као песник, негује лирику тананих осећања и префињеног штимунга. „Девојка у ноћи“ је пример који нас је и инспирисао да том сензибилитету пронађемо и адекватну музику.

Франтишек Хрубин - чешки песник

Девојка у ноћи

Вечери, огањ рашчешљај луди, нек затрепери и болно цикне, девојко будна, узбуркај груди, дај да се рука сјају том свикне.

О, кад би наше боли се среле! Ноћ нам још можда допусти више, Јер ми се очи, ко празне зделе, Тобом још увек не испунише.

devojka_u_noci


Image description

Камил Беднар (1912-1972) познат и под псеудонимом Прокоп Куба, био је познати чешки песник, прозни писац, драмски аутор и издавач. По образовању правник, имао је широк спектар интересовања. Песма „Залазак сунца у соби“, са заразним рефреном „Зли анђео, што сам себи повратак пречи пламеном харфом“, носи сама у себи један цео космос, сублимирајући дубоку драму постојања, како то само поезија уме.

Камил Беднар - чешки песник

Залазак сунца у соби

Сребрни сутон зидова С бојама душе меша Свој немирни одсјај.

А вече што се спушта И притиска дах Спретно је као лончар.

Што у глини заобли Праскозорје, златно грожђе У прозеблу руменилу.

Попут непомичних лепеза Сребрно сиви зидови Чувају твоју бол.

И попут ножа, попут корица Кад сечиво отворе Си ти.

Зли анђео Што сам себи повратак пречи Пламеном харфом.



Image description

Константин Библ (1898-1951), знаменити чешки песник прве половине 20 века. Спада у генерацију уклетих, која је искусила ужасе Првог светског рата. Као војник Аустроугарске, ратовао и на Балкану. Рањен је у Црној Гори, а опорављао се у војној болници у Сарајеву. Након рата се ангажовао у комунистичком покрету, и често боравио у Краљевини СХС. Као песник, прошао је разне фазе авангардног и ангажованог песништва, и попут нашег Црњанског, тмурне мисли и депресије рата замењивао измаштаним далеким просторима етерског плаветнила и чистих боја. Милош Црњански је, тако, сневао о Суматри, а Библ о Јави. Стих „Поћи ћу једном на далеку Јаву“ говори о том сну једне измучене генерације. Године 1951. је у Прагу извршио самоубиство, под неразјашњеним околностима.

Константин Библ - чешки песник

С бродом што довози чај и кафу

С бродом што довози чај и кафу поћи ћу једном на далеку Јаву За месец кад остави ђеновски док уз зелено острво пристаће бок Пођимо тамо нас двоје узми само ковчежић и усне своје

Крај пирамида брод успориће ход да пропусти Мојсија и његов род

Са опанком прашним дугим штапом у слави по расцвалој шумарици крочи и морској трави

Ту јато риба ширећи крила ко птице на жалу одлеће преко воде и нестаје у валу



Image description

Карољ Кузмани (1806-1866) био је знаменити словачки писац, лутерански пастор и теолог, филозоф и естетичар. Припадао је националном крилу романтичарског покрета, и важи за једног од оснивача Матице словачке, чији је био и подпредседник. „Песма славе“ је класична национална будница, која подсећа да свака борба за слободу и славу подразумева и борбу за истину и правду. Спада у једну од важних националних песама у Словачкој, са одређеним бројем музичких обрада. Рефрен „Нек моја песма славом зазвони“, упутио је наше читање ове песме у правцу блуз аранжмана. Сматрамо да он адекватно одсликава дух идеје којом је песма надахнута.

Карољ Кузмани - словачки песник

Песма славе

Ком је срце пуно Свете чистине, Ко се клања олтару Бога истине; Ког рад правде, свјетлости Несрећа гони- Томе моја пјесма Славом зазвони!...

Кад затутње топови зазвекти ханџар, ко крв своју пролије слободи на дар; ко пред змајем огњеним род свој заклони томе пјесма моја славом зазвони!

Ког у ропству сапињу окови груби, ко за братску слободу своју изгуби- Мученички кога венац окруни,- томе моја пјесма славом зазвони!

А ког хладна себичност у свој узме лет, кога трбух одведе у туђински свет; Ком у ниску грамжљивост суне душа сва, моја пјесма тога се клони, гнушава!

Ал ко презре народ свој, дом и рођен кам, ко понесе срамни жиг издајство и срам; и баци се каменом на слободу, спас- тога тешко проклиње моје пјесме глас!...



Image description

Јуриј Издрик (1962 -) савремени украјински песник, прозаиста и есејиста. По образовању машински инжињер, рано се укључио у поетске авангардне токове. Креатор магазина „Четвртак“, и можда најистакнутији представник групе „Станислав феномен“, која обједињује постмодернисте на постсовјетском простору. У књизи аутоироничног наслова „Станислав и његових 11 ослободилаца“, сакупио основне књижевнотеоријске поставке покрета. Песма „Молитва“, коју смо одабрали за албум, ипак одише нешто традиционалнијом емоцијом, потребом да се омеђе и освоје простори љубави у једном свету ненаклоњеном осећањима и интими. Стих „Говори са мном, и нека твоја реч постане тело“, носи призвуке највећих лиричара, попут Момчила Настасијевића, чији се „Сутон“ налази на нашем првом албуму.

Јуриј Издрик - украјински песник

Молитва

Када ти свет окреће леђа И међу нама расту зидови и стене Говори са мном Говори са мном Па макар те речи ништа не промене

И кад у близини замирише ратно Када прве битке бију се и боле Говори са мном Говори са мном Јер и речју такође може да се воли

Ја знам само једно научих засвагда И молим те тихо незграпно несмело

Говори са мном Говори са мном И нека твоја реч постане тело



Image description

Сергеј Јесењин (1895-1925), један од најпопуларнијих руских песника уопште. Припадао је имажинистичком песничком правцу, подврсти авангадних струјања у поезији прве половине 20 века, који је утемељио Езра Паунд у Америци, а Јесењин остаје можда и најзначајнији представник правца у руској литератури. Имажинисти се залажу за снагу сликовитости у поезији, језгровит и сажет израз, понекад и науштрб граматике. За свој кратки живот од свега 30 година, имао је титанску енергију песника, проповедника уметничких идеја, путника по азијским деловима СССР, издавача и продавца књига, заводника лепих жена...Његов кратки живот, завршен мистериозном смрћу у хотелу „Англетер“ у Лењинграду, убрзо је ушао у легенду, а његове песме рецитоване по трговима, кафанама и позориштима широм СССР. Истинска звезда оног времена, он нам је оставио и дивну песму „Звездице“, препуну астралне чежње и вангоговских мутних колорита ноћи и светла.

Сергеј Јесењин - руски песник

Звезде

Звездице јасне, звездице високе! Каквом сте то тајном бремените? Звезде што тајите мисли дубоке, Каквом нам снагом душу плените?

Звездице бројне, звездице пречесте! Шта вас чини лепим, силним од постања? Чиме заносите, о, звезде небеске, Велику силу горућега знања?

И зашто тако, звездице, док сијате, Мамите к небу, у просторе широке? Зашто поглед нежно на душу нам свијате, О, звезде небеске, звездице далеке!



Image description

Владимир Висоцки (1938-1980) је још један бисер руске и словенске сензитивности и талента. Ближи нашем времену, он је прави ренесансни изданак 20 века. Поет, гитариста, позоришни и филмски глумац, забављач, био је део авангардних московских кругова у совјетско доба. Власти су га игнорисале, али његова фама је тиме само расла, и тај огромни утицај се и до дан данас шири попут кишобрана над савремену руску културу. У поезију је, као и Јосиф Бродски, унео урбане теме, хумор, пропале љубави, глас улице и једног шареног и богатог живота испод униформне идеолошке маске. Изабрали смо песму „Романса“, са чувеним рефреном „Москва не верује сузама својим“, који је био инспирација и за чувени филм из совјетске епохе.

Владимир Висоцки - руски песник

Романса

Била је чиста као зими снег. Па бисер у кал! Твоје право, иди... Ал руке ми опече писмо од ње- У њему болна истина се види.

Ја нисам знао: бол је само маска, И маскарада свршиће се сад... Претрпео сам овај пут фијаско У нади: последњи је овај пад.

И мислим: живети се нема што Зла крв кроз моје вене навре, боже! Ко главу змије стиснух писмо то, Кад отров издаје ми прсте проже.

Агонија и патња-не знам шта је! Сузе ће да ми отре ветар благ, Увреда неће стићи коње моје, Мећава неће замести мој траг.

И тако, остављам позади све Под суморним и сивим овим небом: Каранфила, љубичица опој свеж И сузе помешане с мокрим снегом.

Москва не верује сузама својим Ја више нисам приправан за цвил. А сада журим к двобојима новим, И као вазда- победа је циљ.



Image description

Јанка Купала (1882-1942) псеудоним великог белоруског песника Ивана Даминикавича Лусевича. Поникао у породици осиромашених племића, бавио се разним занимањима, настојећи све време да постане професионални писац. Писао и на пољском и на белоруском. Живео и у Литванији и у Русији већим делом живота. У совјетском периоду, морао је и у емиграцију у Чехословачку, јер је одржавао везе са белоруским антикомунистичким емигрантима. Ипак вратио се, јер је имао велики песнички углед, а 1941. чак добио и Лењинов орден за своју поезију. У време великог отаџбинског рата, укључио се у песничку подршку партизанском покрету. Умро је у Москви 1942. Песма „Ти дођи“ представља Купалу као врсног лиричара, и мајстора љубавне песме. Љубав је вечна, и надживеће и саму смрт – та порука одзвања овим моћним стиховима.

Јанкa Купала - белоруски песник

Ти дођи

Ти дођи к мени у пролеће Са цветом буди, Лепотом цвати као цвеће Мисао ми пробуди.

Ти затим дођи к мени лети, Са класјем путуј, Жетвеном песмом пољем лети, Мисао ми обрадуј ...

Ти дођи јесенас златном шумом, Звезду следи, У далек крај са боровом шумом Мисао ми поведи ... Ти дођи к мени зимус ваздухом, Са сунцем буди, И пуном сјаја дивном бајком Мисао ми пробуди ...

Прођи на крају мојом хумком Са светом ходи, Ту витки јавор милом руком Дарежљиво посади ...

. . . . . . . . .

Ти дођи



Image description

Коста Рацин (1908-1943), правим именом Коста Апостолов Солев, један је од оснивача нове македонске књижевности, песник и национални радник. Писао је и на бугарском, и, као и други македонски јавни делатници, лавирао између бугарског и српског утицаја. Ипак, оставио је значајна дела на ономе што данас сматрамо македонским књижевним стандардом. Најзначајније песме су му у знаку социјалне тематике, неулепшане стварности радничког живота, прожете посебним елегичним сензибилитетом сунца и смрти. Песма „Опроштај“, чији смо препев за потребе музичког аранжмана преуредили, евоцира време у коме је Рацин радио као физички радник у Београду, двадесетих година прошлог века. Рефрен „Београд је неман, ја сам тамо роб“, одсликава лични очај као доживљај социјалног дна, али буди и шире конотације, које се готово граниче са метафизичком сликом појединца у борби да сачува себе у гротлу мегалополиса и нове индустријске цивилизације.

Коста Рацин - северно македонски песник

Опроштај

(редакцију Рацинове песме према потребама музичког аранжмана радио је Василије Домазет, магистар књижевности и басиста групе „Ораси“)

Не рекох ли ти, не рекох ли ти на растанку нашем Не чекај ме не жали ме, ја се кући вратити нећу. Нећу пити очи твоје нити грлит тело твоје, а далеко негде, моја сува рука за тобом биће испружена, знај.

Београд је неман, ја сам тамо роб Снагу по туђим кућама бацам, Београд је неман, ја сам само роб, Живот у несита уста стављам.

Онај што нам је однео све, оставио нам таму За муку и за борбу, али нас још много има. Има још радости и биће светла, у дубокој тами, Радости што у жар се стапа, душом побеђује гроб.



Image description

Отон Жупанчич (1878-1949), знаменити словеначки и југословенски песник, драмски писац и преводилац. Песнички активан још од краја 19. века, израстао је, уз Ивана Цанкара, у словеначког националног песничког барда. Уз Косту Рацина, једини је представник бившег југословенског књижевног простора у нашем избору словенских песника. Песме „Цицибан“ и „Песниче, дужност знаш“ биле су редовно заступљене у читанкама и школској лектири у СФРЈ, прва као ремек дело дечије литературе, а друга као својеврсна апотеоза песничког позива, подсетник на обавезу поетског деловања као општег задатка који надилази оно лично и индивидуално. Ми смо их овде спојили, и начинили у својој музичкој презентацији једном песмом.

Отон Жупанчич – словеначки песник

Песниче, дужност знаш - Цицибан

(обликовање споја стихова из две Жупанчичеве песме је извршио Василије Домазет)

Баци песму у свет, надахнуту данашњим добом, Песниче, дужност знаш, ми ћемо је певати са тобом.

Цицибан је заспао

Цицибан

снива сан.

Дајте постељину –

меку маховину:

Покрите га овом

граном јабуковом.

Ветар с горе дахне

јабуку размахне,

савије се грана,

скрије Цицибана,

лишћем њега оспе,

цветовима поспе.


ТЕКСТОВИ ПЕСАМА ВИС-ОРАСИ

Васко Попа

Уз сагласност носиоца ауторских права Васка Попе - Агенције "Ђорђевић"

Одјекивање

Празна соба стане да режи

Увучем се у своју кожу

Таваница стане да скичи

Хитнем јој једну кост

Углови стану да кевћу

И њима хитнем по једну кост

Под стане да завија

Хитнем и њему једну кост

Један зид стане да лаје

И њему хитнем једну кост

И други и трећи и четврти зид

Стане да лаје

Хитнем свако по једну кост

Празна соба стане да урла

И сам празан

Без иједне кости

У стоструки се одјек

Урлика претварам

И одјекујем одјекујем

Одјекујем

Иван В. Лалић

Ave maris stella

Здраво звездо мора,

Здраво мала ватро,

Уљанице божја

У све нижој ноћи,

Што светлиш на небу

А зариш у души

Ко жижак близанац

На дну огледала;

Онај ко у руци

Одсутно те носи

Са несрећом нашом

Склопио је завет,

Па заборавио

И завет и себе –

Ал светиљку ипак

Не гаси у ходу.

Уљанице божја

У све нижој ноћи,

Безразложна милост

Гориво је твоје;

Зато кажем здраво

Звездо мора, надо,

И при твоме светлу

Сабирам рачуне –

Године све краће,

Даљине све ближе,

А све скупље речи:

Звездо, моли за нас.


Слободан Ракитић

Ибар

Шта памте обале, река,

и над брегом разорен дом?

Можда нас у крају другом

још светлија вода чека.

Као дном празнога века

каткад захучи клисуром.

Све самље , у сужањству свом,

зашуме бор, храст и смрека.

Цвили гуја под каменом

и јастреб очним пламеном

над пољем нови плен вреба.

Изнад већ мртвих топола

сад тече из нашег бола

ивицом празнога неба.

Милосав Тешић

Уз сагласност аутора

Дунав

Две ли дојке, два облутка –

а зрак шљукаст изнад шљунка

В валовљем, вал валцера

Свлачи велур атмосфера

(У заграде згоним штуке –

а облаке под репухе)

Дунав – брегом два вокала

раскриљују шумног ждрала

Са дентала – влажно, вално,

капне љубав лабијално

Поветарјем назал пламка:

утопнику то је сламка.

Месечином са маргине

облиј вједи, бели крине.


Растко Петровић

Ивицом Поовог гаврана

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да ћу умрети за који дан

И походићу Божји стан

Да ли ко зна ?

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да ћу умрети за који дан

И походићу Божји стан

Загракну гавран вран !

Човече, који умиреш

Да ли ко зна.

Да ли ко зна

Да ли ко зна

Да тужба у мом срцу спи,

И краљеви и краљице-

Помрећемо заувек једном сви-

Човече, који умиреш

Да ли ко зна ?


Момчило Настасијевић

Сутон

Крила ли то?

Ненадно махну над таму,

Ил’ црвено јато потону за брег?

Бреза ли то

Ил’ бледи пламен дана

Беласа твоје тело у сутон ?

Болно је заплазило низ ове стране –

Песма се не допевала

Ил’ недољубљено заболује низ твој лик,

Ил’ мути сутон душу.

Бреза ли то,

Ил’ бледи прамен дана

Беласа твоје тело у сутон?

Милош Црњански

Љубав

Већ први пут кад си збацила одело

Смешан ми беше твој охол.

Већ први пут ми љубав беше само бол.

Већ први пут место да слушах

У зори како си топиш као снег,

Ја јурнух у шуме где упада брег,

И гране што покрај јецаху

Као моја душа.

У њих сам крио образе моје

Топле од твојих груди.

Нежније но руке твоје

Биљке сам позно по стиску.

Страсније него на твоје груди

Пао сам на њих,

У блудном, безумном вриску.


Десанка Максимовић

О праштању

Ја нисам бог.

Само је он моћан толико

да прашта,

само о њему не говори нико

да је слаб кад помилује

и да је кривцу саучесник,

да је бабун кад штити бабуна,

само кад он подиже свргнуте

и мртве васкрсава,

клеветници ћуте,

не кажу да је занесењак или песник.

Нисам ни властелин ни себар

који се свети,

који враћа жаоку за жаоку,

срам за срам

нож на срцу за нож на оку,

ја се по срцу не управљам,

ја сам цар заробљен законима

које прописујем сам.

Нисам ни судија,

њима је у руке закон дат

да суде;

ни џелат који веша, жеже, сече,

каменује кога.

Ја сам цар

и немам рашта

силазити као крвник међу људе, –

и мада владам по милости бога,

нисам бог да праштам.

Стеван Раичковић

Записи о црном Владимиру

О, зар да слушам како се из тог гласа

Последње жито према мени таласа?

И чујем са тих усана што се грче

Како последњи јагањци према мени трче?

Зар ће тај црни лик већ налик сени

Да лежи тек ко пејзаж према мени?

Зар ћу и од сад те поноћне крике

Да памтим и да претварам у слике?

Зар да му измишљаш песме

И певам оде,

Место да му отворим прозор

И додам воде?


Милутин Бојић

Младост

Ја знам шта хоћу и не знам шта хоћу

Стотину бих ствари у један мах хтео,

Хтео бих свет, тражио самоћу

И кад бих могао на небо се пео.

Играо, пева без реда и везе

Мелодије луде, очајне и дрске,

Како пламти небо, како плачу брезе,

Како свира ветар и вапију трске.

Затим тражи песме, дотле нечувене

Да тај бол без бола из груди му гоне.

Тада праскам, бесним, крв струји кроз мене

И стотину струна у свести ми звоне.

То сазрела младост неког циља тражи,

Хтела би из срца, из душе, из груди,

Чак и бол би хтела, да је бол раздражи

Да се троши, крши, бесни и луди.

Као какав дивљак азијских племена

Што бесни од бола, а несрећан није,

Шибајући тела обнажених жена,

У даире лупа, удара и пије.


Миодраг Павловић

Треба поново пронаћи наду

Треба поново пронаћи наду

И лист са кореном на хумци краја,

Треба затворити капије на граду

И бранити се против новог змаја.

Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,

Ни јутра без кремена који се лактом туче,

Ни жетве нема док се не оплачу снопља,

Ни ваздуха док се мехом не повуче.

Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут

И позив земље и правац даха,

На раскрсници плод треба узабрати жут,

Колену хитром оставити маха

И чезнути за крилима, кренути на пут.

Бранко Миљковић

Уз сагласност Горана Миљковића - носиоца ауторских права Бранка Миљковића

Црни јамб сна

У уху звезда за сна тамни звук:

Зри звучни цвете тужним пределима

У топлој кори мозга где ме има

Тај сан мој извијен у звездани лук.

Тај сан је смели силазак под тле

Где слепе птице певају у тами.

У свакој има једна шума.Гле

Што више говоримо све смо више сами.

О ветар са црном кичмом тамни рој

И пакао разноси светом, мења ток

Онесвешћеној реци.Онда мој

Залута међу звезде крвоток.

У уху и звезда за сна тамни звук:

Зри звучни цвете тужним пределима

У толој кори мозга где ме има

Тај сан мој незавијен у звездани лук...

II

У сну то стојим испод запаљеног дрвећа

Пред чудним знацима и више нема руке

У простор прогнан и у време. Већа

Све бива сенка моја далеко од хуке

Где ћутећи док остали су мртви уснух.

Јој, ваздух вене, умиру сви облици!

О, милости за оно што сам био у сну,

То паклена ми љубав у недоумици.

Ноћ слепих жиљкова ме прикова за тло.

Под земљом мрачни предели се мешају.

Померају се мора, ужаси се премештају

Са једног места на друго место зло.

О страшни преображај мој у срцу сна

Где васиона почиње ми птицама

Са два ока варница да ли ће да зна

Да пут ми нађе летом или клицама.


Владислав Петковић Дис

Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векови стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,

Сва усахла, без вала и пене,

Мртав ветар дувао је с гора,

Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа

Мртвих душа, и сан мртве руже,

Ноћас била сва мртва пролећа:

И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,

Мртва љубав из свију времена,

Заљубљени, смрћу загрљени,

Под пољупцем мртвих успомена.

И свешто је постојало икад,

Своју сенку све што имађаше,

Све што више јавити се никад,

Никад неће- к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,

Мртво време с историјама дана,

Ту су били погинули зраци:

Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада

Поглед који нема људско око:

Без облика, без среће, без јада,

Поглед мртвав и празан дубоко.

И тај поглед, ко кам да је неки,

Падао је на мене и снове,

На будућност, на простор далеки.

На идеје и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векове стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.


Матија Бећковић

Цетиње

Ја имам једну представу детињу
Да сам живео некад на Цетињу.

И памтим свако лице што сам тамo срео
И гроб коме сам се у ведри дан пео.

И свако јутро чим бих прогледао
Прво бих к томе гробу погледао.

Али као да више нема ни Цетиња,
Нит има мене, ни мојих светиња.

(Па немам више куда ни кренути,
Нит имам к чему главу окренути.)

Као да су среће и несреће моје
Везане за места која не постоје.

И као да се сав мој живот збио
У граду у коме никад нисам био.